proba

Privi pravi, ono baš pravi kompjutor kupio sam 1992. godine. Pred trideset i jednu godinu. Od onda je kroz moje ruke prošao šleper kompjutora, laptopa, tableta i mobitela. Postao sam freak.  

Po svemu sudeći biti će i dalje.

Razmazio sam se, takva je bila prilika, pa sam naučio na maksimalni informatički komfor. Superbrzi strojevi, a i vizualni doživljaj značio mi je oduvijek puno. Nekak sam sav, kak kaže moj frend Mirek, picajzlast.

Jebeni perfekcionist, nikad zadovoljan. [blockquote align=”none” author=”iznova”]U tih trideset godina ovladao sam i programskim jezicima, bilo je i vremena kad je pala neka kinta sa strane radi izrade nekakvih aplikacija. Ali, bilo je to davno. U vrijeme kada je Bog hodao po Zemlji.[/blockquote]

Ali, priznam, nikada nisam naučio kartati na kompjutoru, tabletu ili telefonu. Osim Minesweepera, igrice koju nisam igrao više od tri ili četiri puta u životu, ništa nisam igrao. Jedino na tablet koji put odigram Mahjong i Monumet Valley.Spectator o fer tržišnoj utakmici

Totalni dibidus za igre. Igre su za mene prestale davne 1983 ili 4. u trenutku kada sam u igrici Elite dosegao rang Elite. Commander Jameson postao je Commander Spectator ili kako li se već zovem.

Ali, puno vremena provodim uz kompjutor. U vrijeme dok sam radio, odmarao sam se uz Excel. Kao što se mnogi odmaraju uz Sudoku. Ja sam radio tablice za svašta.

I brojanje golubova, i statističko predviđanje uroda maslina. Excel je uvijek bio upaljen. Radim, kad sam gotov, šminkam tablice. Pogledam i zatvorim stranicu bez sejvanja. Jer, sutra ide nova. Volio sam to bezgranično. Relaksiralo me. Relaksiralo me i pisanje. Pisao sam puno. Jako puno. Napišem, pročitam. Zatvorim. Ne sejvam. Pišem sebi za dušu. Nema područja u kojem se nisam okušao.