Majka

Ležao sam danima. Izmučen temperaturom. Slab. Toliko slab da iz kreveta nisam mogao ustati. U sobu je ušla moja majka, sagnula se, nježno me poljubila u čelo i lice. Svojim mekim dlanom dodirnula moje čelo, blago prošaptala, Moraš malo jesti.

Sjela je na krevet uz manje, prostrla maleni stolnjak, preko moga krila. Podigla mi jestuk i prinosila žlicu po žlicu mirišljave juhe. S komadićima mesa, mrkvicu je sitnila žlicom uz zvonke udare žlice o dno tanjura. Pojeo sam. Odložila je tanjur. Primila me za ruke, poljubila ih.

Bit ćeš ti dobro, ti si mamin veliki dečko.

Mrak je. Kiša i vjetar udaraju o prozor. Vani je nevrijeme, kao da će srušiti kuću. Bojim se. Naleti vjetra o prozor izazivaju jezu. Sablastan bljesak a odmah zatim zaglušujuća grmljavina. Placem, majka me prima u zagrljaj, grli me i govori, Ne boj se, ja sam tu.

Otvaram pismo. Na kuverti napisan broj vojne pošte. Kratko pismo. Završava s Volim te, sine moj, I u pismo umotana tisućica.

Milion sitnih detalja. Milion trenutaka koji čine život. Koji griju dušu. Sitnice koje su urezane duboko u mene. Duboko. Do srca.

I danas imam majku. Ona ne zna da ima mene. Ne zna da ima sina. Ne zna ništa. Ali ja znam. Imam majku.

I kad je ne bude, imat ću je dok god budem živ.

#Mama